Postoji jedan kutak u tebi u koji ne zalaziš često. Koji te tiho doziva i nenametljivo ti šapuće. Šapuće ti divne reči koje su tvoja istina. A ti si ih zaboravio. Ne zato što si loš već zato što si otišao u buku svojih misli i okruženja.
Taj glas koji ti govori da si divna, da zaslužuješ sve o čemu maštaš, da nema onoga što ne možeš da imaš samo ako hoćeš. I najbitnije, ako poveruješ da to i možeš.
Taj šapat koji čuješ, ali ne želiš da slušaš, nije dosadan. Neće ti smetati, ako ti to ne želiš. Neće razgovarati, ako ti se ćuti. Ali, kada ti zaćutiš i otvoriš se da bar malo poslušaš, reći će ti ono što u tom trenutku najviše treba da čuješ.
Na početku je neverovatno kako taj glas sve zna o tebi. Kako se osećaš, šta te boli, šta te muči, kome i čemu se raduješ. Zna sve. Jer te voli. Jer ti pomaže da shvatiš ko si i šta želiš. Zna koliko je to važno. Zna da samo kad upoznaš sebe možeš i druge da gledaš čistim pogledom.
Sad ti je slika zamagljena. Ali, to je deo ovog puta. Nema prečica. Nema lakšeg načina. Postoji samo onaj put koji te vodi ka samome sebi.
To ne znači da postoji jedan put. Svako bira svoj. Ali, svi putevi vode kući, u taj kutak koji nosiš sa sobom gde god da kreneš. U taj nevidljivi deo tebe koji te obožava. Koji te vodi. I podiže te kad padneš i posustaneš.
Ne brini ako ti se sad čini da ga ne čuješ. Polako. Puno je misli i različitih uverenja u tvojoj glavi koji ti ne dozvoljavaju da se opustiš. Ali, to ne znači da ne možeš. To znači da će ti biti potrebno malo vremena i truda da osvestiš njihovu beznačajnost i da ih staviš sa strane. Da prodju. Da im ne pridaješ značaj. Jer kad to uradiš, njih nema. Nestaju. I onda samo čuješ glas koji te doziva.
Prvo je šapat, jer je strpljiv. Zatim je jači glas, ako ga ne čuješ. A onda počinje da ti kuca na prozorčić, tad ćeš ga sigurno čuti.
Ne brini. Neće odustati od tebe. Jer zna da se od sebe ne odustaje. Verovati znači videti. A samim tim što nas taj kutak nikad ne ostavlja same znamo da uvek postoji neko ko je tu. Ko nas čuva. Ko nam govori da ne tugujemo bez razloga, jer na kraju svakog mračnog tunela je svetlo. To svetlo je vera koja uvek postoji u nama. I onda kada se mi nje odreknemo.
A taj kutak koji svi imamo i taj glas koji nas doziva, je naša DUŠA. Nas andjeo čuvar, naše srce koje ne zna ni za šta drugo osim za ljubav prema sebi.
Voljeni smo od kad postojimo, bićemo voljeni večno. Ne dozvolimo da ta ljubav prodje pored nas, a da je mi ne vidimo.
Pogledajmo u sebe, zagledajmo se. I naći ćemo, bez izuzetka, ljubav, koja postoji u nama i koja se nikad neće ugasiti. To je plamen koji večno gori, naše je samo da li ćemo da ga raspalimo ili ostavimo kao malu svetiljku. Do nas je. Do tebe je. Zavoli sebe i probudi tu ljubav koju nosiš sa sobom.
S ljubavlju, izvor inspiracije♥
Piši mi svoje utiske i ideje za tekstove na email adresu grbovicandjelija@gmail.com ili na instagram @izvorinspiracije ako ti je tako pristupačnije.
Нема коментара:
Постави коментар