"Ma ništa to nije, prošla si ti i gore stvari!" "Ma ajde bre, ne pravi se beba, šta cmizdriš! "Ne možeš da budeš tako preosetljiva, nećeš se lepo provesti u životu." "Ne možeš kroz život da ideš srcem, slomiće te." "Tvoje fantazije su jedno, život je nešto drugo!" "Život je borba, tu opstaju samo oni najjači." Hoćete li da nastavim? Da nastavim sa LAŽIMA koje su nam usadili u glave? Uverenjima koja ni za koga nisu dobra? Koja nas samo okreću od naše svetlosti?
Molim te, ako ovo čitaš i ne osećaš se dobro, iskaži to. Kako znaš i umeš. Plakanjem, pisanjem, pričanjem, ćutanjem, gledanjem u jednu tačku, šetnjom, zagrljem... Kako god ti odgovara.
Samo nemoj da budeš jaka. Nemoj da se praviš da si dobro, ako nisi dobro. Nemoj da te neko ubeđuje u lažiranje emocija. Znaš, svaka tuga koju nosiš se slaže na prethodnu tugu, AKO JE NE ISKAŽEŠ. Nagomilava se i stvara zalihe patnje u telu i duši i na kraju, ne budeš jak, nego znaš šta ti se desi? OTUPIŠ. Ne znaš kad si srećan ni kad si tužan. Ne znaš koju emociju osećaš, niti možeš da je iskažeš jer predugo si sve krio ispod maske osmeha. Otupiš na lepe stvari, a isto tako i na one ružne. Postaneš kamen koji hoda u telu ljudskog bića.
NE DOZVOLI DA BUDEŠ KAMEN. Promeni to.
Čovek je najjači kad je najslabiji. Kakav paradoks. Ukoliko želiš da dođeš do svetlosti svog bića, prvo moraš da upoznaš mrak. Jer bez mraka, nema svetlosti. Nema kontrasta. On ti je potreban da bi zasijala u punom sjaju.
Neki ljudi odustanu i pre nego što dođu do vrata mračne prostorije u kome su svi njihovi strahovi, brige, prikrivene nesposobnosti... Odustanu i pre nego što su krenuli u potragu. Oni prožive život ispred vrata. Nikad ih ne otvore. Jer se plaše. SEBE. Tačnije, svoje zamisli o tome ko su. Jer šta ako nisu dovoljno dobri, šta ako ne mogu, šta ako ne znaju kako, šta ako su nesposobni, šta ako nemaju sreće? Ali, nikad ne saznaju odgovor jer su ostali na ulazu svog života.
Da bi prošao kroz ta vrata i prevazišao mračnu prostoriju, prvo moraš da zakopaš duboko u svoju nesigurnost. Moraš da budeš slab. Moraš da osetiš kako je to biti sa svojim nesigurnostima, kako je biti u strahu, kako je biti na dnu. Kad to osetiš, shvatiš da nemaš čega da se plašiš. To si ti, a tvoje nesigurnosti i strahovi su nešto što si samo ti zamislio u svojoj glavi.
Kad se suočiš sa njima, nestaju. Nema više ograničenja. Zakoračio si u mračnu prostoriju koja te je toliko plašila i ZASIJAO. Otkrio dubine svog bića. Shvatio koliko si sjajan i koliko svetlosti nosiš u sebi. A sve te divne emocije si iskusio zato što si se usudio da upoznaš svoju slabost. Nisi se krio od sebe. Zagledao si se u sebe. Duboko kopajući po rupama iz prošlosti.
Shvativši da sam sebi nemaš više šta da zameraš niti čega da se plašiš, otisnuo si se u život vredan življenja i postao osoba koja sija kao dijamant. Prošao si mrak i zasvetleo. Niko više ne može da ti oduzme to što imaš i nosiš u sebi jer si sam sebe obnovio.
Ako ti kažu da si jak, reci im da jesi, ali samo zato što si nekada prihvatio činjenicu da si slab. Slabost je vrlina ako znaš kako da je brusiš. Ne odustaj i prođi kroz ta vrata mraka. Ono što te čeka, neprocenjivo je. Ti to zaslužuješ. Zasijaj.
Нема коментара:
Постави коментар