Ko su tvoji prijatelji?

Ne verujem u slučajnosti. Sve što ti se dogodi ima svoje zašto. Ne treba da imaš odgovor na svako zašto. Dovoljno je da veruješ i vremenom ćeš imati širu sliku prošle situacije.

Takva "slučajnost" dogadja se i sa ovim tekstom. Već nekoliko dana hoću da ga napišem. Čim sam počela da ga pišem, iskrslo mi je nešto. Kasnije opet hoću da nastavim, ali nešto me omete. I tako nekoliko puta. Digla sam ruke i rekla nećeš ništa na silu, kad ti dodje napisaćeš ga.

Tako je i bilo. Sad shvatam i zašto.

 Danas sam gledala stare slike i naišla na snimak u kome govorim baš o ovoj temi koju želim da obradim. Taj snimak je iz 2016. godine, u njemu pričam kako imam divne prijatelje koji me vole, podržavaju, čije mi društvo prija. E sad, u čemu je stvar. Tad, kad sam snimila sebe, nisam imala takve prijatelje. Ali, govorila sam u sadašnjosti. Jer sam verovala da je moguće. I znate šta, to i jeste moja sadašnjost, DANAS.

 Ljudi kojima sam okružena odraz su mene, oni su moje ogledalo.

I svidja mi se ono što vidim. Svidjaju mi se promene koje su oblikovale moj život i dovele me do divnih ljudi. Ali, nije uvek bilo tako. Nisam uvek imala podršku i ljubav od svojih drugara, stvari su pre bile mnogo drugačije.

Družila sam se sa nekim ljudima iz razloga jer se dugo znamo. Pa mi je bilo glupo tek tako da prekinem prijateljstva duga ko zna koliko godina(rekla sam ovo kao da imam 50, a ne 19 godina). Drugi razlog zbog kog sam ostajala u takvim odnosima, je strah od usamljenosti. Verujem da ste sigurno bar jednom imali takav strah.

E sad, šta je mene nateralo da prekinem ta dugogodišnja prijateljstva?

Evo odgovora...

Kada sam čula rečenicu: "Nisi usamljen ako si sam nego ako si u društvu u kom se osećaš kao da te niko ne razume", i pronašla se u njoj. Kada sam počela da se osećam kao da sam pala sa druge planete i da je sve što ja radim pogrešno. Dosta puta svoje mišljenje nisam iznosila jer sam se plašila da neće biti prihvaćeno ili da će biti loše protumačeno. A i kada bih rekla ono što mislim dobijala bih poglede koji govore: "Ćuti tu, šta mi ti znaš". Itd.

Toliko sitacija je bilo u kojima sam se preispitivala koji je moj problem.

Zašto se ja nikad ne uklapam? Zašto se ne osećam opušteno u društvu? I zbog čega meni mišljenja mojih tadašnjih "prijatelja" nisu prirodna?

A onda sam shvatila da ne moram da se uklapam. 

Hoću da budem svoja i drugačija. Neću zbog drugih da se menjam. Menjaću se samo ukoliko ja to poželim.

Shvatila sam da kada mi kažu da sam sebična jer ne želim nešto da radim, da su i oni isto tako sebični jer me teraju na to. Teraju me da radim ono što oni žele. Ali oni nisu sebični zbog toga, zar ne?😆😆😆

Pitanje koje mi je jako pomoglo da donesem tu odluku je: "Da ih sad prvi put upoznaš, da li bi opet postao prijatelj sa njima?" Moj odgovor je bio NE, kao i kod većine ljudi koji imaju dugogodišnja prijateljstva.

Ne treba da se osećate krivim ako kažete NE, nekom odnosu, jer tad kažete DA, sebi. A to DA je najveći poklon koji možete sebi da date. Jer ko je bitnije od VAS u VAŠEM životu?

Ako ne možete da presečete i odmah kažete NE, poslužite se izgovorima.

Niste bezobrazni ako želite da ostanete kući i čitate knjigu, a odbijete prijatelja koji vas zove na kafu. Bezobrazan je on ako vas prisiljava da radite nešto što ne želite.

I znate li šta se onda desi? Vi raspoloženi, uživate u vremenu koje provodite sami, gradite odnos sebe sa sobom(a to je najbitniji odnos) i dodjete do zaključka da vam je bolje kad ste sami nego u društvu svojih "prijatelja".

Onda počnete da cenite svoje vreme i shvatite da vam ne treba neko ko ne ceni vaše. Ne trudite se više oko ljudi koji se ne trude oko VAS. Prestanete da se javljate ljudima jer znate da vam se oni javljaju samo kad im nešto treba.

Jer znate da zaslužujete više, bolje. A to znate tako što vidite da ste VI takvi prijatelji. VI cenite tudje vreme jer cenite i svoje, javite se nekome samo da ga pitate "Kako si?", ne zato što vam nešto treba. Radujete se uspesima vaših prijatelja i uvek ih gurate napred ako padnu. Kada su tužni vi ste tu da ih podignete, da im pomognete koliko je u vašoj moći.

ALI, veliko ALI. NE PRISTAJTE NA MANJE OD ONOGA ŠTO VI JESTE.

Ako ste vi uvek tu za svog prijatelja, da ga saslušate, date mu svoje mišljenje, pomognete mu, zapitajte se DA LI ON TO ISTO RADI I KADA JE VAMA POTREBNA POMOĆ? Da li i vi dolazite uplakani, a posle razgovora sa prijateljem odalazite sa osmehom? Ili je uvek suprotna situacija, vi nekoga morate da tešite večito?

Kada postižete uspehe, da li se raduju sa vama? Da li vam iskreno govore "Bravo, svaka čast, samo tako nastavi!" Ili vam ipak govore da to nije za vas, treba da odustanete jer TEŠKO JE USPETI. Zapamtite, njima je teško. NE vama. Oni se plaše da ćete biti bolji od njih, PLAŠE SE DA ĆETE USPETI. E takvi ljudi vam ne trebaju kao prijatelji, ali verujte da pomažu kao neprijatelji, kad se zainatite haha.

Ako mislite da ćete ostati sami, ne bojte se. Nećete. Kad zaista uzmete život u svoje ruke i budete ono ko jeste, dolaze vam ljudi kakvi ste vi. I to je najbolja vest koju ćete čudi danas.

Budite prijatelj kakvog želite da imate. 

Poverujte kad vam kažem da je moguće jer ja to danas živim iako sam jednog dana "samo" VEROVALA.

Ali, ja sam bila spremna da ostanem sama. Jer sam bila srećnija sama nego sa ljudima koji mi ne prijaju.

Zapamtite ovo sad što ću vam reći: 
"BOLJE DA SI USAMLJENI VUK NEGO NEČIJA OVCA." 

Slučajnost da mi je baš ova rečenica iskočila na instagramu u trenutku kad pišem ovaj tekst. Hm, ne.

I još nešto je bitno da znate, kad vam dodju pravi prijatelji, neće vas oni činiti srećnim. Ne očekujte nikad da vas neko drugi usreći, jer neće. Samo vi sami sebe možete usrećiti. Vi pravite taj izbor. Sa pravim ljudima vam je život lepši, to je poenta za mene.

Još jedna rečenica koju danas pročitah: "Danas najbolje prolaziš ako si pomalo bezobrazan, pomalo strog i ako stavljaš sebe na prvo mesto. Tada te više cene - po dobroti gaze."

Pazite kome poklanjate poverenje, ono se zaslužuje. Emocije se lako prehlade pa kad vam dodje osoba vredna pažnje, ne verujete joj, jer vas je pre nje neko dobro zajebao.

Uverite se u namere druge osobe pre nego što počnete da trtljate svoju istoriju(dobro se uverite i zapamtite da nisu svi dobri kao vi, može da vas košta vaša iskrenost).

A kad se uverite da su ljudi tu zbog vas, jer vas vole, poštuju, žele da budu blizu vas, onda dajte sve od sebe. Kao što ni devojku ne treba prestati zavoditi svaki dan, tako i prijatelje ne treba uzimati zdravo za gotovo. Svaki dan dajte sve od sebe da budete prijatelj kakvog želite da imate. I takve prijatelje ćete imati.

Toliko od mene za sad. Imam još puno toga da kažem na ovu temu, ali biće prilike.

Za kraj, molim vas, VOLITE SEBE. Kako ćete znati da volite druge ako ne znate da volite sebe? Sve kreće od nas. Naš život je naše ogledalo. Ako vam se ne svidja ono što vidite, promenite to.

POMERITE SE, NISTE DRVO!

Ukoliko imate predloge za naredne tekstove šaljite mi ih na e-mail andjelijagrbovic@gmail.com ili na instagram @izvorinspiracije ako vam je tako pristupačnije.

Da li je zivot zamišljen da samo živiš, radiš i umreš?

Proteklih dana često mi u misli dolazi pitanje: "Zar zaista ljudi veruju da smo došli na ovaj svet samo da živimo, radimo, umremo i to je sve." Tek tako. 

Ja u to ne mogu da poverujem. Prosto mi mozak ne prihvata tako lak odgovor u ovako složenom svetu. Svetu punom neobjašnjivih, divnih stvari. U svetu koji je stvoren do najsitnijeg detalja, koji su toliko savršeni da čovek ne može to da ponovi, samo može da se divi tvorcu.

Nervira me taj odnos ljudi, pogotovo kod nas, da život "mora" da se odvija po odredjenom šablonu.
Moraš da završiš srednju, moraš da upišem fakultet, moraš da se udaš do 25. Rodiš decu čim se udaš jer ako prodje, ne daj Bože duže vreme, šta sa tobom nije u redu?! Itd. Mogla bih da nabrajam do sutra. Ali, nije u tome poenta. Dešava se to, da su ljudi navikli da postoje pravila u životu. Naravno, neka pravila su važna za nas. Ali, glavne stvari koje su nam bitne odredjujemo sami. Iz prostog razloga što se radi o našem životu, a ne o tudjem.

E sad, zašto sam se dotakla tih šablona?

Prvo, niko od nas ne mora ništa. Ako veruje u nešto, super. Ako ne veruje ni u šta, super. (Iako ja mislim da svako veruje u NEŠTO) Njegov je izbor šta će da radi u svom životu. Ali, najbitnije od svega je da mu njegovo verovanje služi. Kada bih ja verovala da smo tu samo da živimo, radimo i umremo, verovatno bih se osećala prazno. A i osećam se tako kad razmišljam na taj način. 

Pošto verujem da postoji nešto više od puke borbe u životu, to mi pruža osećaj mira. Taj osećaj mira mi dozvoljava da zaključujem i dolazim do odgovora koji mi samo daju potvrdu da sam na pravom putu. I nemojte uveravati ljude da je vaš put najbolji i da je pravi i za njih. Oni ga neće videti jer veruju u nešto drugo i samo vide to u šta veruju. Kad to shvatite, shvatićete da smo svi u pravu jer svi dobijamo ono u šta verujemo.

 Zato verujte u stvari koje vam se svidjaju, koje vama prijaju. Ne dajte se da vas zavaraju da je realnost ono što nam serviraju na TV-u, u novinama. Da je sve crno, da nam je sve gore. Naša stvarnost je mnogo više od toga. Koliko ima divnih ljudi koji kada ih vidite prosto zrače svojom dobrotom i energijom. Kad ste videli da nam prikazuju ljude koji su ljubazni, koji su učinili neko dobro delo, neke djake koji su postigli uspehe?

Koliko se lepih stvari dogodi svakog dana, a mediji puštaju samo one loše. Velika je to manipulacija. Ali, ne dajte se zavarati da je ovaj svet postao loše mesto za život. Mnogo ljudi ima šta da ponudi. Osmeh u prolazu, podršku, ljubav, koliko humanitarnih akcija se odvija, koliko donacija za koje mi ne znamo. Ljudi su dobri, samo otvorite srce za njih.

Svako od nas je došao na ovaj svet sa svrhom. Vaše je da otkrijete koja je vaša svrha. To niko ne može umesto Vas.

Dozolite sebi da probate različite aktivnosti. Kako ćete znati u čemu ste najbolji ako još to niste probali? Dozvolite sebi greške. Ali, naučite iz njih. Znate kako se kaže da samo glupi ljudi ponavljaju svoje greške. Svakog dana naučite bar nešto novo. Sitnica može da Vas odvede do spoznaje ka čemu želite da idete.

Zagrebite po površini ovog života, idite dublje. Ne zadovoljavajte se tudjim zaključcima, napravite svoje. Ne prihvatajte tudja mišljenja dok ih ne obradite u svojoj svesti. Ne klimajte glavom na sve što vam se servira. Razmislite dvaput.

Nisu nam odgovorili u školi na glavna pitanja. Koji je smisao života? Zašto smo ovde? Ka čemu treba da idemo? Koje vrednosti da sledimo? Ako već nisu mogli da odgovore, mogli su da nam pomognu da sami shvatimo. Ali, nisu. I nećemo ih kriviti zbog toga. Preuzećemo odgovornost.

Zato Vi treba da budete oni koji odgovaraju na ova pitanja. Ali, samo sebi. Smisao je za svakog različit.

 Smisao života je životu dati smisao.

 Osmislite svoje dane, osmislite svoj život. Zar nije divno imati slobodu u kreiranju sopstenog života?

Uvek budite otvoreni da poverujete da se sve dešava sa razlogom. Mi smo mnogo više od onoga što možemo i da zamislimo.

Neko nas uvek čuva, slaže kockice za nas. Ako ne budemo imali širi pogled na život, nećemo pronaći svoje zašto.

Previše je života protraćeno u običnim danima. Kad to kažem mislim na dane koji vam se podrazumevaju. Ustanete ujutru, ne radujete se što ste živi. Imate porodicu, svadjate se sa njima oko gluposti, a ne znate da ih možda sutra neće biti. Družite se sa ljudima koje ne volite, eto, nemate sa kim drugim pa da ne budete sami. U vezi ste, čisto da imate nekoga. Sranje.

NE, to nije život vredan življenja.

 Radije ću umreti sa ispunjenošću da sam dala sve od sebe da živim život kakav želim, da nadjem svoje zašto, iako možda na kraju shvatim da nema ničega. Nego da mi ceo život prodje u prihvatnju života kao obične stvari, da se svako jutro budim i govorim "Jooj, još jedan dan koji će proći kao i svaki prethodni", a na kraju shvatim da je život mnogo više od toga.

Nemojte se zadovoljavati sa prosečnim stvarima, prosečnim životom. Nemojte.

Kad radite nešto, radite to do kraja ili nemojte uopšte. Volite, al ne sa rezervom nego celim svojim bićem. Ne plašite se da budete povredjeni, znaćete da ste voleli. Ne plašite se da izgubite, jer uvek ste na dobitku kad znate da ste dali sve od sebe.

I ne pristajte na manje od toga. Zaslužujete najbolje. Ne verujte onima koji žele da Vas ubede u suprotno, jer ti isti se plaše da pogledaju u visine koje Vi već dostižete. Verujte u sebe. Verujte u taj osećaj koji imate kad kažete sebi da vredite. Taj osećaj vere, radosti i nade ne vara.

Zato poslušajte svoju dušu koja Vam šapuće kojim putem da idete. Govori Vam da je život mnogo više od toga da samo radite i umrete. Govori Vam da živite za ljubav. Da poverujete kad Vam kaže da Vi to možete. Jer možete čim imate ideju o tome.

Razmislite o ovome.


Ukoliko imate predloge za naredne tekstove šaljite mi ih na e-mail andjelijagrbovic@gmail.com ili na instagram @izvorinspiracije ako vam je tako pristupačnije.

Inspiracija i akcija! Zasto krećem da blogujem?